Ето мог првог сусрета са Енглезима ту. У том ресторану где сам сео су били неки Челсијевим навијачи. После неког времена ево и ових мојих добротвора. Ударамо ту једно пиво и крећемо за Дортмунд. Тог дана се играо меч између Италије и Албаније. Седамо у кола и одлазимо у Дортмунд. Људи моји шта сми мо тамо све видели. Шиптара је било на сваком кораку али на сваком! Док смо тражили паркинг мислим да смо налетели и на групу Италијана која је била похапшена. Испред једног паба је било много полиције тако да је вероватно било то то. Шетали смо мало градом па смо тако успели да налетимо и на кортео Шиптарских навијача. Стали смо поред кортеа чисто да видимо чега ту све има. Искрено сам се изненадио кад сам видео да првих 100ак је било баш навијача. Јесте да их не волим, да сам хтео за дупе да се уједем кад сам виде колико их има али брате мили организовали су се… Ми смо стајали једно 5 минута поред кортеа, отишли до једне продавнице да се купе неке ствари, вратили се и они су јошувек пролазили. Упутили смо се и до стадиона да видимо шта се дешава тамо и да видимо какав је стадион у Дортмунду. Обиђемо ми све то, сморимо се колко их има и решимо да кренемо за Геленкирхен да видимо шта се тамо дешава јер је то град где смо ми играли са Енглезима.
Устајање ујутру а сви превидели да је недеља и да недељом ништа не ради па је било мало повуци-потегни за доручак али се успело некако. Морам да напоменем да сам тих дана има пун пансион. Смештај, храну, пиће и превоз. Устајем, туширање, доручак на столу, живео сам га баш. Није потрајало али ето вредело је 🙂 Крећемо на меч и решимо да избацимо ђубре! Сад, већина људи би рекла ”Кога боли ку…ц што сте ви бацали ђубре” али у овом јебеном селу нигде контејнера није било. Нигде канту нисмо могли да нађемо. Видим ја једну канту, станемо ту да бацимо кад изађе неки шваба и поче да се дере на нас како је то његово ђубре и ми немамо право да бацамо у ЊЕГОВО ђубре. Значи пакао.
Меч између Србије и Енглеске је проглашен као високоризичан па су се навијачи скупљали у два различита града. Наша фан зона је била ван Гелзенкирхена па смо решили и кола да оставимо тамо и наставимо даље градским превозом. Прошетали мало, успели да нађемо једну карту по некој нормалнијој цени, и заболи у паб који је био поред фан зоне. Ја све могу да разумем. Људи дођу да се проведу, виде у овоме прилику да се опусте, дају себи мало одушка. Онима који живе преко, ово је прилика да буду међу своје и да мало надокнаде то што нису у матици АЛИ како ја не могу то да трпим и да поднесем. Није да сам ја сад ту нешто урбан или много бољи од тих људи али ја баш не могу да поднесем све то. Да се вратимо ми сад на причу око паба и окупљања. Схватимо ми да је тај паб идеалан за окупљање и упаднемо у њега. Кад смо ми стигли био је празан. Пустимо поруке још неким момцима са којима смо били у контакту да смо ту па ако желе да нам се придруже да су добродошли. На крају скупила се ту фина екипица. Било је пар група али сад да не набрајам како не би неког ипустио. Све у свему 30-40 људи у пабу. Пило се, зезало, причало у једног сасвим лаганој атмосфери. У једном тренутку нас је и мурија извалила па су паркирали за почетак 2 марице испред паба да би се тај број повећао на 8 док нисмо пошли на стадион. Јошувек на мје фалила једна карта али Ма…н није хтео да да више од 100 еура за карту па је тако остао без исте. Крећемо кортео из паба, пролазимо кроз фан зону и крећемо до станице одакле се ишло метроима. Нашем кортеу се придружила још неколицина симпатизера, пробали смо да навијамо мало али слаба је вајда била. На ово треба додати и информацију да је тих дана било неко захлађење, падала је киша и буквално сам јакну носио… Такви какви јесмо, кад већ није Енглеза било, успели смо између себе да се закачимо ( причам генерално не на групицу која је у пабу била ) те је у једном тренутку полиција морала да раздваја српске навијаче од српских навијача. Занимљив призор!
Стижемо тим метроом испред стадиона, лагано се приближавамо стадиону да би горе наведена особа реализовала да нема карту и да не може да уђе те одлучује да нас сачека. Информација која је битна за наставак приче је та да му остављамо кључеве од аута и да нас чека у ауту после меча. За разлику од мечева на Светском првенству 2018 у Русији, овде је контрола била много лаганија. Била су два прстена где су контролисали карте али што се тича претреса конрола је била врло лагана. Упадамо на стадион и крећемо да тражимо наша места. Ја сам био буквално претпоследњи ред на стадиону који има два спрата. То је био можда већ осми сат како пијемо и уопште ми није било пријатно да гледам терен са те висине. Поче да ми се врти у глави, људи поред мене кренули да ме чудно гледају. Рекох ја себи ”има још довољно до почетка меча одох ја доле. Силазим и крећем да тражим нека позната лица. Видим ја на сваком улази стоји по неки редар па помислих да нема ништа од тога да ме пусте без карте. На једном од тих улаза се направи гужва и ја шмугнем поред и упаднем на трибину. Видим ја да нема ниједне заставе коју познајем па изађем опет да тажим људе. Пред почетак меча Варвари успевају да упадну на трибину иза гола и закаче свооју заставу. Поред њих се ту нашла и застава Трговаца. Иако је застава Мераклија била у Немачкој, решио сам да је оставим кући јер сам на овој утакмици био сам и нисам видео смисао да један човек качи заставу.
Коп се формирао од 30-40 навијача из Србије. Варвари, Земунци, Ђаволи, Гробари и ја. Свако ко је бар једном био да прати Србију зна да је организовано навијање НЕМОГУЋЕ ! Пробало се у пар наврата са неким песмама али ништа више од тога. Неки момци су разоноду нашли у томе што су се шетали стадионом и скидали заставе Енглезима.
После меча се групишемо и крећемо сви заједно. Већ испред стадиона схватамо да ће бити катастрофа пробити се до метроа или железничке. Ако се добро сећам на мечу је било 70 000 људи. Сви они крћу назад метроима мада је било ту и неких бусева. Гужва невероватна.
Ту на сцену наступа искуство са претходних мечева и крећемо да пробијамо. Невероватно је како људи могу да стоје у месту и нико се не помера и мисле да ћемо некако напредовати. Сад оно што смо ми радили је вероватно за већину људи било дивљачки и неприхватљиво али у неким ситуацијама ти и немаш много избора. Елем крећемо ми и гледамо да нећемо да сретнемо можда оног друга који нас ту негде чека. Видимо да до метроа не можемо путем који је предвиђен јер је невероватна гужва. Нађемо ми неки алтернативни пут и домогнемо се некако метро сдтанице. Е сад, наша предност је била у томе што смо ишли у супротном смеру од свих осталих тако да смо брзо ушли у метро и кренули. Стижемо где треба, проналазимо ауто АЛИ друг није ту. Да га позовемо, искључен му је телефон. Ту креће зезање и максимално прозивање истог. Шта ћемо, како ћемо ? Немамо кључ од кола, батерије и нама полако понестају а притом је све затворено а ми немамо ни кап воде.
